muke po godisnjem

jebem li ti sunasce ovaj godisnji skoro da me ubio. prije sam stalno pizdio kad cu na godisnji, kad cu na godisnji, a sad kad sam bio opet kukam. prvih par dana dok sam jos bio u ¨motu¨ posla mi je bilo ono skoro pa normalno da se budim rano. kako su dani isli polako sam sve vise i vise poceo zamjenjivati dan i noc. duge noci uz televiziju i kompjuter i popodnevna budjenja nisu bas nes cime se ponosim, ali ono..., najbolje je sa bi se nakon dvanaest ili vise sati spavanja budio jos spickaniji nego kad sam isao spavati. moram reci i to da skoro i da nisam gubio vrijeme (kako bi to moj stari reko) po kafanama. da nisam po kafanama ali pred ekranom jesam onako momacki. mislim da sam u ovih par dana sa sam doma pogledao vise filmova negu kroz zadnja tri mjeseca, mozda i vise. teska tapija, zeska tapija mi je polako postajala, a i ona kisa koja mi je onemogucila bilo kakvu izvannaslonjacku avanturu (vec sam pisao o tome) tako da sam onako tonuo i tonuo. mislio sam da cu posto mi je danas bio prvi dan na poslu u ovoj godini, da cu biti pun radnog elana. kurac, mozda prvih sat i po, ostatak sam samo brojao minute do marende i onda do tri da idem doma. mozda cu pozaliti ovu recenicu ali moram je napisati: mozda je bilo bolje da sam isao raditi poslije nove godine. eto sa je tu je, sad je gotovo. ponovni pocetak gradnje radnog elana pocinje. u nove radne pobjede...